Летопис

ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЧКИХ НАСЕЉА
Руком озбиљне државе
Свуда где је граница још била несигурна а нова држава недовољно учвршћена, новостворена Краљевина је после Првог светског рата оснивала добровољачка насеља. Имања су добијали Срби из слабије развијених крајева, добровољци у Српској војсци и породице њихових рођака. Највише њих из Лике, са Кордуна, Баније, из Далмације, Босне, Херцеговине, Црне Горе. Места су називана по важним личностима српске историје, а житељи се и данас одликују слободарским духом и безусловном оданошћу отаџбини

Пише: Јован Гајић

„Наставља се досељавање Срба из свих крајева који су припали Румунији, затим из Меленаца, Кумана, Карловаца, али и Личана, Босанаца, Херцеговаца, Далматинаца, Црногораца... Цела околина од ослобођења се посрбила, јер раније од Српске Црње до бегејског Светог Ђорђа и Српског Итебеја ретко беше Срба на пустарама...”
Ово занимљиво сведочанство протојереја Жарка Стакића, настало пре тачно деведесет година, говори о великим променама после Првог светског рата у том делу Баната. Али, средњи и северни Банат нису били изузетак. Слично је било и у Бачкој, источној Славонији, деловима Косова и Метохије, Јужној Србији, као и другим крајевима новонастале Краљевине СХС. У тим новоослобођеним и припојеним крајевима, на пустарама, имањима бивших грофова, свуда где је граница још била несигурна а нова држава недовољно учвршћена, насељавани су добровољци.
Реч је о људима пореклом из „пасивних крајева” – Лике, Кордуна, Баније, Далмације, Босне, Херцеговине, Црне Горе. Током Првог светског рата они су се јавили као добровољци у Српску војску, било да су дошли из печалбе (углавном из САД ), било да су из аустроугарске пребегли у српску или руску војску, па после били упућени на Солунски фронт. Они, њихове породице, као и породице њихових рођака, после рата насељавани су у равницу, у друкчије поднебље, међу људе чији су се менталитет и начин живота разликовали од њиховог. Тако су, пре тачно девет деценија, у Краљевини СХС настала „добровољачка насеља”.
Како су и зашто она подигнута?
– Држава је подстицала настанак ових насеља због потребе да се заштите новоуспостављене границе и она учврсти на њима, али и из економских разлога. Зато су „добровољачка насеља” имала јак национални карактер, као и свест о својој улози и значају. Имена су добијана, углавном, по важним личностима српске историје (Александрово, Војвода Степа, Војвода Бојовић, Банатско Карађорђево...) – објашњава Милан Мицић, историчар и књижевник, помоћник покрајинског секретара за културу Војводине, и сам потомак солунских добровољаца.

СКЛАД „ДВОСТРУКОГ ИДЕНТИТЕТА”

Живот у овим насељима није био ни мало лак. Требало је изборити се са сиромаштвом, туберкулозом, бирократијом, ћудима климе... Зато је и смртност, нарочито деце, била велика. Али, тада је и наталитет код Срба био велики, па су се добровољачка села увећавала. Тако су у Банату пред Други светски рат постојале чак 34 веће или мање добровољачке колоније, у којима је живело око 60 хиљада људи.
– Највеће од тих колонија налазиле су се на потезу од Зрењанина према Српској Црњи, у близини границе са Румунијом. Ту, на некадашњем поседу грофа Чекоњија, подигнути су Банатско Карађорђево (највеће добровољачко насеље), Војвода Степа и Александрово, као и нека мања, као што су насеље Војвода Бојовић (које је део Српске Црње), колонија у Руском Селу, Банатско Вишњићево, Банатски Соколац, и друга – објашњава Милан Мицић.
У северном Банату подигнути су Подлокањ, Мали Сигет, као и део Банатског Аранђелова, а у јужном мале добровољачке колоније у Хајдучици, Старом Лецу, Великој Греди, Владимировцима, Селеушу... У Бачкој се истичу места у околини Новог Сада, Бачке Тополе и Сомбора – Сириг, Степановићево, део Ветерника, Алекса Шантић, Нови Жедник, Старо Ђурђево, Војвода Зимоњић, Растина... У мањој мери добровољачких насеља било је и у Срему, посебно око Руме и Вуковара, али и у другим деловима ондашње краљевине – у источној Славонији, на Косову, у Јужној Србији, где су колонисти стигли до саме границе према Грчкој – на обале Дојранског језера. Како је изгледао живот у њима?
– Живело се углавном од пољопривреде. Ратни добровољци су добијали по пет хектара земље (држава им је плаћала закупнину), а остале неборачке породице по три хектара. Сви они су тек 1936. постали и власници те земље. Куће су грађене мобом, и то углавном од набијене земље, ћерпича, а улице су биле праве, широке и секле су се под правим углом. Зими су правила прела и друге светковине, на којима су препричаване догодовштине из старог краја, печалбе или са фронта. Тако је негована свест о својим коренима и чуване су везе са старим крајем. Истовремено, текао је и процес прилагођавања новој средини, јачања веза са комшијама. Тако су ова насеља добијала и свој нови „двоструки идентитет” – истиче Мицић.
Буран је био и политички живот. Само у Банату осам ових насеља у административном смислу били су општине. Данас ни једно од њих више није општински центар.

СНАГА ЗА ОПСТАНАК, УПРКОС СВЕМУ

Како се данас живи у добровољачким насељима? Она и даље опстају, али је становника у њима, на жалост, све мање, а њихова демографска слика све је неповољнија.
Банатско Карађорђево, у општини Житиште, 30 километара од Зрењанина, највеће је добровољачко насеље у Војводини. После ту је живело Другог светског рата више од пет хиљада људи, а према попису из 2002. било их је само 2,5 хиљада. Много је празних кућа и старих људи, а мало омладине. Годишње се роди, у просеку, од 15 до 20 деце. Неповољна је и образовна структура, јер су они са факултетском дипломом углавном отишли. Омладина која је остала тешко долази до посла, углавном живе од пољопривреде, од које, авај, има све мање вајде. Ипак, ти људи се не дају. Последњих година урадили су доста да унапреде живот у месту и очувају оно што су створили.
– Банатско Карађорђево има богат културни и духовни живот. Прво смо место у Војводини које је после Другог светског рата обновило цркву. Она је подигнута и освећена 1989, на месту старе цркве, срушене после рата, а посвећена је светом кнезу Лазару – каже Весна Ћук, директор општинске библиотеке „Бранко Радичевић” у Житишту и председник подружнице у Банатском Карађорђеву Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца. – Одмах поред цркве подигнут је Споменик добровољцу и постављене су мермерне плоче са именима свих који су овде добили земљу, као и са именима 691 добровољца насељених у Карађорђеву. Ту су и три плоче са именима 279 Карађорђевчана погинулих у Другом светском рату, те имена страдалих у последњим ратовима. Све то чини спомен-комплекс у центру села, који подсећа Карађорђевчане на њихове корене и њихову историју.
У центру села, у просторијама старе школе, налази се и спомен соба – мали музеј у којем се могу видети слике и предмети који подсећају на оснивање и развој села.
Осмогодишња школа овде зове се „Никола Тесла”. Ту су Дом културе, амбуланта, пошта, огранак општинске библиотеке са око шест хиљада књига и великим бројем чланова. Месни фудбалски клуб зове се „Јединство”, а кошаркашки „Карађорђево”.
– У оквиру нашег Културно-уметничког друштва „Илија Прерадовић” делује и певачка група „Личка капа” која негује ојкачу. Када је 1999. обележавано 25 година њеног рада, дошло смо на идеју да следеће године покренемо манифестацију „Карађорђевачка прела”. Од тада, она се одржава сваке године од Бадњег дана до Савиндана. Током „Карађорђевачких прела” одржавају се представе, концерти, дечје приредбе, духовне трибине, књижевне вечери, предавања о пољопривреди... Удружење наших жена „Видовдан” увек осмисли неку лепу изложбу. Угостили смо многе угледне личности: митрополита Амфилохија, Матију Бећковића, Косту Чавошког, Светлану Велмар Јанковић, Виду Огњеновић... Одзив мештана је изванредан. Сваке године на „Прелима” представљамо и нови број часописа Добровољачки гласник – додаје Весна Ћук.
И тако, упркос свему, Карађорђевчани одолевају тешкоћама и већ скоро век опстају у овој равници банатској. А како ће бити даље зависи и од њих, и од односа државе према овим крајевима и местима.

***

Континуитет
За настанак имена ових насеља везане су разне анегдоте. Тако, прича да је 1926. група добровољаца Крајишника из данашњег банатског места Војвода Степа дошла код војводе Степе Степановића да га обавести како ће њихово место по њему добити име. Затекли су га у околини Чачка како пеца. Кад је чуо новост, мирно им је одговорио: „Хвала вам, јунаци. Али, ако хоћете да вам место напредује, боље је да га назовете по неком министру или политичару...”

***

Печалбари и ратници
Око две трећине становника Банатског Карађорђева су Личани, али има и Банијаца, Далматинаца, Босанаца, Херцеговаца, Црногораца, као и досељеника из румунског дела Баната. Први досељеници су овде стигли 1920, а најмасовнији талас досељавања био је од 1921. до 1923. Место је званично уписано у регистар насеља 15. јануара 1925. Међу колонистима је био 691 добровољац из Првог светског рата, од којих је њих 168 на фронт дошло право из печалбе у Америци. Петорица мештана су носиоци „Карађорђеве звезде”, седморица „Златне медаље Обилића”, а 25 „Албанске споменице”.

***

Тврд је орах воћка чудновата
Од настанка места, разумљиво, житеље Банатског Карађорђева одликује слободарски дух и безусловна оданост отаџбини. На суђењу познатом нацисти Шпилеру, 1948, оптужени је изјавио: „Пре но што почнем да описујем поједине акције у Карађорђеву, хтео бих да кажем, истини за вољу, да је то село било најтврђи орах у мојој полицијској пракси у Банату. Не само да ми није успевало да тамо нађем неког повереника, већ је и држање свих ухапшених било, са нашег становишта, врло тврдо. Све акције и провале у том селу биле су извршене искључиво на основу података добијених од лица из других села, ухапшених у другим акцијама...”